Priča objavljena u Insajderskim fragmentima.
Ponedjeljak, 03.3.2014. godine 11*C
Počeo pisati u 20,28, završio u 21,09.
Opet kafić „Toni“ u Stobreču. Doša sam na kavu i pročitati novine. Stvarno, zašto ih pišu tj.prepisuju.
Smilja je prekjučer stavila sliku mosta „Uzdisaja“ u Veneciji. Mater joj je tamo bila prije puno godina, kasnije i ona. Kaže da bi se dala napisati lipa priča o mostu.
Eeee, most na rijeci Kwai, Madison Square, Golden Gate, most Slobode, Stari most….
I Andrić je opisa jednu lipu „Ćupriju“.
Sam sam nacrta: kameni, armirano betonski i drveni. Profesor Antolić mi je u index napisa „peju“.
Još je ostalo da ga i ja sam napravim.
M O S T
Svakakvih vidjeh.
Drvenih, betonskih, kamenih, ravnih, visećih, povišenih, nadvišenih, lijepih, ružnih, veselih, tužnih.
Poveznica im je, za tamo i amo.
I u zubima.
Čak i u riječima.
A, ja.
Morao sam napraviti svoj most.
Kraj kuće ima jedan potočić, neozbiljno ga zvati riječica, kojeg trebam premostiti.
Dug, gledam ga.
Dubok, koliko mi želja.
Širok, dva pedlja, realno dvanaest metara.
I tamo i amo.
Neš ti.
A meni noćna mora.
Mora, kako ga napraviti.
Nema gdje nisam lobira. Nije da me ne uzimaju zaozbiljno, ali preskoče me.
Zašto?
Zašto most?
Da spoji, koga, čega, što?
Lipo bi im reka, ali neće me tek tada shvatiti.
Shvatit će oni poroblem, ali bojim se da će reći „Marijan propuva“.
I jesam.
***
Kuham ručak.
Bijelu juhu.
Malo junetine, puno karote, doda sam malo kapule, selena, dva režnja luka,crvene paprike, soli i papra.
Peršin sam stavio na kraju.
Zaboravija sam reći, i dva kumpira.
***
Šta sam moga drugo nego napraviti ga sam.
Veza sam konop za orah s ove strane.
Sa one druge za krušku.
Onda za drugi konop sam zabio kolac i betonira ga, a na drugoj strani zaveza sam za klin, ipak je ta strana od kamena.
Kako?
Mora sam ić okolo, kilometar doli, kilometar gori, ali sam zaveza.
***
U juhu sam doda batak i karabatak.
Doći će i unuci, oni ne vole junetinu.
Stvarno lipo miriše, samo da ne prekuham. Smanjujem vatru na kuhalu.
***
Luda li čovika, sve platiš, a oni ne naprave šta im kažeš. Tko mi je kriv, kad popuštam, a samo sam im trebao reći – da to nije to.
I reka bi im, ali sam po običaju bija u krivo vrime na krivom mjestu.
To jutro susida me zvala na kavu.
Moš mislit kave.
Ma zna ona skuvat kavu i skuvala ju je, ali zato sam mora odštopati zaštopani sifon.
Jesam lud, kad me navuče na kavu, koja nije kava.
Popija sam je.
Sifon nisam odštopa, triba pravi meštar.
Morat će ga platiti.
I neka.
***
Daske su bile ipak prave, metar dugačke , tri centimetra debele.
Dva cila dana sam ih veza za one konope, od oraha preko klina do kruške.
Inke mi nisu bile ravne.
***
Sat i po, ugasim vatru i juha je gotova.
Bijela juha.
Unuka je rekla „Diiidaaa, ja to nebi jelaa“
„Samo jednu kaciolu“ tepam.
„Neeećuuu“
„Eeee, oćeš. Vidi“
„Pingo“ viče ona , a i ona dva.
„Samo nemojte reći materama“
Je, juha.
I posrkali su je.
Bijelu.
Bez manistre.
****
Ponosan sam bio.
Lipi most.
***
Pojeli su batak i karabatak.
Ja sam tuka junetinu.
fotografija: Image by Free-Photos from Pixabay
Novi književni val 